GocaF blog

Odakle si ti došao,
iz kog sveta poslat si,
kad pored tebe ne mogu mirno proći?
Nehajno pored svih drugih prolazim,
baz da zastanem,
bez da uzdahnem,
bez da zadrhtim.
Ko te je poslao da mi noći danima bojiš,
da mi dane u snove pretvaraš,
da šalješ vreme u nevreme?
Kako ću te u nevreme čekati?
Koga si pitao da me na raskršćima sačekuješ,
da me nepoznatim stazama vodiš,
da lutam nestvarnim mislima,
da te vidim u mrklim noćima,
da te čujem u ovom ćutanju
kojim si rekao sve nerečeno,
da pamtim i ono mnogo reči
kojima ništa nismo rekli...?

Neko moj, vremenom, postane mnogo vredan mamac za tamo neke...
Kao da mu na čelo utisnem MOJ ZNAK,
okačim etiketu "mnogo vredna marka"...
A one, kao hijene, čekaju u zasedi,
i onda krene otimanje,
jagma, komadanje...
Nespremna, zbunjena, zatečena, izdana...
gubim...
gledajući kako se grabe za delove moga truda,
mojih želja...
moje zablude,
moje čežnje...
mojih nadanja...
moga vremena,
mojih iluzija...

Uspela sam!
Nema više lupanja srca,
nema bola, nikakve bojazni,
nema dileme,
nema nade,
nema drhtaja,
nema želja...
Nema čekanja...
Nema iluzija da opet budemo "MI...

Možemo li se praviti
da se nikad nismo ni upoznali?
Hvala"!
Za tvoje dobro.
Ne želim da se opečeš.
Jer ja sam plamen
na kome se duša topi
uprljana životom...
Nestani iz mog sveta,
ne osvrći se za mnom.
Ne želim
na duši da te nosim...
Ne pokušavaj
izbrisati nepoverenje
iz mog pogleda.
Ne verujem više,
jer to sam već probala.

U sukobu sam sa vremenom.
Nikako da uskladimo korake,
da se složimo,
dogovorimo...
Ja bih da usporim,
malo zastanem...
A vreme teče li teče!
Prebrzo za mene,
ne stižem ga,
ne čuje me...
Ni sa godinama nisam u najboljim odnosima...
Vidim da mi kradu dane,
otkidaju od života,
lete brzinom munje...
A ja bih da usporim,
zastanem,
ostanem...

Mi se, jednostavno, moramo sresti,
- napisao si mi jednom prilikom.
Meni, nepoznatoj,
meni ničijoj,
u snovima nečijoj.
Meni, ni čije ime tačno ne znaš.
Pročitah to nebrojeno puta,
i prvi put znam da nešto moram.
Bez moranja,
bez uslovljavanja,
bez da me neko prisiljava na to.
Moram, jer mi se prvi put čini
da sam pronašla dušu,
onu drugu polovinu sebe...
da mi se srce otvara.
Moram da bih proživela,
da bih prodisala,
progledala,
podigla se sa dna...
A, koliko juče ništa nisam morala
i ko bi se usudio da mi to naredi?
Prkosno bih sevnula okom,
odmahnula rukom,
- ništa ja ne moram!
i brzinom munje nestala u snovima.
Promenila sam se.
Ti si me promenio samo jednom rečenicom.
Ali ne kao u onoj…

Pametno moje stvorenje,
pusti me da slobodno razmišljam ženski,
a ti me čuvaj i voli
onako... jako muški...

Kada bi neko zatražio da opišem život u jednoj reči, ta reč bi bila - ČEKANJE.
Ceo život nešto čekaš.
Čekaš zoru, rodjendan, vikend, leto, mamu, pravdu, ponedeljak, zaborav, porodjaj, pogled, priznanje, taksi, večeru, koncert, ljubav, novu godinu, odgovor, osmeh, novost, promenu, poziv, istinu, sudbinu, njega, nju, njih, nas...
Čekaš njega da dodje,
sebe da odeš.
Vreme da prodje, a zapravo bi trebalo da ga zaustaviš...
ili barem usporiš.
Jer od svih čekanja, samo jedno sa sigurnošću, dočekaćeš - KRAJ!
Ne čekaj!
Živi!

Priznao je sve...
Nisam mogla reč da izgovorim.
Samo sam ga gledala kako se pakuje i odlazi.
Naslonila sam se na zid, skliznula do poda,
uhvatila se za kolena i plakala... plakala...
Bukvalno me je srce bolelo,
fizički bolelo...

Toliko reči sam čula
koje nisam trebala,
more stvari koje nisa želela...
a nisam otišla,
a trebala sam!
Znam nije mi mesto tamo gde si ti,
oduvek sam to znala,
od prvog pogleda,
dodira,
od...
Ne mogu da se maknem ni milimetar
tu gde sam stala,
vrtim se u začaranom krugu
do beskraja i nazad...
Volim bez rezerve
i ne ostavljam ništa za sutra...
Šta si mi to uradio...?