GocaF blog
Ako zaboravimo bitno,
pamteći nebitne ljude,
stvari,
poznato nešto što na površini stoji
i nikako da ispliva gore,
vrati vreme,
sate prohujale,
godine,
reči poneke što nikad ne umiru
spavaju samo...
Vrati istinu davno izgubljenu
izmedju laži i ponosa,.
Osveži sećanja na tren,
samo na tren...
i nastavi put!
Ako sretneš me takvu
uplašenu zbog nekih uspomena,
javi se samo i produži.
Ne diraj u nedirano...
Neke se žene ne vraćaju kroz vremena,
one su beskraj,
večna čežnja i nadanje...
i nezaborav jednog trena...
Voli me, ali ne zaustavi mi krila ako želim leteti.
Nemoj me zaljučati u kavez
zbog straha da me izgubiš.
Voli me sigurnošću svoje ljubavi
i neću otići.
Ako budeš sa mnom,
naučiću te leteti,
i naučićeš me da ostanem!
Klečim na belom pokrivaču
hladnoća mi ledi dušu.
Ispruženom rukom zakopavam prošlost,
nek bol umine...
Smejem se u lice ogledalu...
Tražim komadiće novog neba,
stazu novog puta
da ponovo sretnem sebe...
Mnogo Vas mi je čestitalo rodjendan!
Srećna sam zbog toga.
Pošto ne mogu da odgovorim svima pojedinačno,
želim ovako da Vam se zahvalim na čestitkama,
lepim i iskrenim željama!
Hvala Vam od sveg srca!
Stojim na obali reke,
gledam i ne verujem.
Potpuni potop...
Voda nosi sve pred sobom...
Ćutim... srce utišavam...
Sastavili se nebo i zemlja!
Da se srce skameni.
Pokušavam da se smirim,
da verujem u nevericu.
Ali, sa srcem ne možeš kako želiš,
ono ima svoje razloge...
Molim se bez glasa...
Znaš šta ću ti učiniti,
pokvariću ti igračku
koja se zove bol i čekanje.
...Ne, neću...
Jer nećeš osetiti
kako boli kada odem...
i kada me nema,
a ti me čekaš...
Ne svidja vam se nešto?... Kažite!
Svidja vam se nešto? ... Izjavite!
Želite nešto? ... Zaslužite!
Volite nekog? ... Priznajte!
Kada bi iskreno progovorili
rekli bi reči istovetne...
a ćutimo...
ko će prvi...?
Ni jedno da prozbori.
da popusti,
ni da se otvori...
Ponos nam guši nemire
i muči nam duše.
Trudimo se da želju prikrijemo
samoća likuje i vlada.
Hajde, kaži mu...
pomisli da bi ovo moglo da uspe
otvori dušu, to ne boli.
Ma, gde bih ja...
A on... dodje do linije koja nas deli...
i ne prelazi
osećam ga
ni da progovori,
ni da popusti,
ni da se otvori.
Kao da je svo vreme
ovoga sveta njegovo.
A vreme, polako, ističe
i nikoga ne čeka.
Proći će život pored nas,
bez nas.
Ponos će zalupiti vrata za sobom
i baciti ključ u reku kajanja.