Tihaoluja blog

Tragovi života i sećanja proteklih vremena toliko udaraju u srce da zaplače,i bude nemirno, sa ponosom nose rane prijašnjih zlatnih vremena, a tako polako i tiho nestaju u nekim zamagljenim osećanjima kao koraci u preprekama života.Toliko misli da zamišljamo nešto nemoguće ne ispunjeno kao zagonetke,da spavamo kad se tišina obelodani i svetlost zatamni toliko toga još imamo da prođemo da kažemo a brzo starimo,nestajemo,ne možemo brzo potonuti i ne budemo nečujna bića kad se igramo skrivača vremena,Ostaćemo zarobljeni u nekim našim iščekivanjima dok se lanci lome oko naših vratova naših ubeđenja, ova beskrajna sloboda polako nestaje,da hoda pored nas i…

Nikad ne odustaj to je samo odlazak,što priželjkuješ ili želiš neke ne ostvarene snove što sa ponosom govore i gube se u razdaljini,ne odustaj niti kad ti kaže zbogom vrlo tiho i nežnim izrazom lica pogledom što te opčara.Srećnim krajem obećanjima...smisli nešto i pođi dalje putevi se račvaju,i ta daljina suha i neustrašiva dolina sa ogledalom i dubokim pogledom svetlim gubitkom....danom uz samoći prolazna kao osećanja,uzdah oštar i bolan tajnu što skriva,nemoć priželjkuje u tihom i neodoljivom trenutku u perfektnom i neizrecivom gubitku uz nekoliko milja razgovora,za ostalo je kasno jer te voli i priželjkuje tvoju snagu,tvoju predaju u njegovom…

Duša u kijametu, krv do kolena potocima teče,
isplače nešto nepostojano, tragično
u lokvi tuđih ugašenih sudbina,sam u mržnji neverici.

Tuđina što zaprosi srce stidljivo od muke ljute
zemlja obamru, neumoljivo napuštajući sebe,
stidno se priklanja brigama- mislima što čini zaborav.

Sila uspavana čežnja,hrabrost što je čini usamljenom,
u ljubavi tišine bezvredno sivi osećaji kopne u tami,
sila nesvesno jača, odjek prolomi u veštini svoje krivnje.

Granice visokih jedara,raširenih ranjenih spletki,
izranja iz dubine srca što sazreva nemilost i zlo,
tajna što leti kleti , živi, umire u dubini sama bez predaha.

Ono što bude moje pripadaće tebi,
i ono što budem voleo skrivaću u tebi,u tvom srcu,
ono što nas bude vodilo, što nas spaja biće naše,nezaboravno.
Bićemo kao dve nevine nerazdvojne karike u plamenoj ljubavi,
staze što će sačinjavati našu sićušnu priliku naš prkos nadolazećem vremenu.
Posmatraću te kako spavaš, kao nebo u stotinu boja u tvojoj tišini
što će se prolamati u male plamenove vihore slobode toploti tvojih usana,
taj žubor strasti kao kapi šapata u celosti u nama kao bistra suza,naš nemir.


Svetlost koja će nas voditi,put naš prostran beskrajan čist,pun želja
nada u verovanje, zauvek, snaga uspeha i snova lagan put sa mnom s tobom…

Svaka drama iščešljana kroz znoj,svojom snagom
putuje kroz telo sama i nezaustavljiva kao-
neuzvraćena želja uz osmeh smelosti,uz prolaznu bol-
smrt što čini prolećnom pesmom odlazi u zaborav konačni kraj.

Vreme neprevaziđeno teče u svanuću čistinom tela odlazi
snovima kroz tišinu očiju,dodiru rastanka
a želja beskrajna neispunjena.
Srce sedi pred nezasićenom mirišljavom tragedijom,
buđenjem jutra,buđenje moći u starom zaboravljenom grumenu soli.
Duša što poklanja zaborav u vremenu zastarelom surovo briše-
nestaje u potoku suza, u potoku tužnih zagrljalja skrivena-

Ljubav kao vrata raja kao dodir
s nebom donosi i čuva
utonule reči krišom izvojevane
Pobedom nestaju i opstaju
snagom ljubavi blagoslov je dat

Toliko igubljenih svetlosti
kao tama što izvire iz niskih reči
što šapatom odzvanja jednim glasom
krugom milosti i bogom zapoveda

Taj tihi ponor bezuvjetna radost
strast bol uzdisaj slobode i vriska
gubitak dar što korača dugom tajnih
Želi moć krepku dušu potonulu u mržnji
umire u danu svog postanka strasti.

Njegovo telo kao moć u nastaloj tišini
nestaje i odzvanja u daljini kao plamen
kao ljubav kao večna vatra što gori predaje se
gasi samoću jednim gestom jednim dodirom
Kao senka što krišom hoda i nešto traži u izgubljenom
vremenu kao svetlost nevinim tragom korača
Lepota…

Ako me dirneš istina će nestati i nikad je više nećeš čuti glas koji te zove tvojim imenom,bićeš uvenuli cvet u samoći što spava.Izgovaraćeš ime koje te ostavi u mladosti a duša oplakivati i govoriti u sebi u suzama tužne reči ,što te nema,i zašto nestade to malo nade, te svetlosti što proganja sunce u noći.Srce svojom samoćom stezati grudi,a lice pokrivenom maskom dužinom tvoje kose,očima uprtim, u prazno, zamaskiranom čežnjom žalosti nepravdom što ti nanosi bol.Tvoja drskost, sumnjičava neprekidna narav i dragocenost što iz tebe izuskuje iskaljuje nadmoć nad njim , nad srcem .Nikad se nećeš probudiit iz svog…

Ko živi ne može da živi bez prošlosti
ispred tuđih vrata umotan u plašt,
ono što spava i tajnu skriva.
Ako slušaš, u svetu je jedno jutro
bez zvuka kiše i mokrih pločnika,
ti koji možeš napraviti zvukom, i tvojim glasom,
da živi ne može da živi bez prošlosti.
Pesme će biti ljubavi još više
i neko će je pevati,
davati nešto o sebi i drugima
u ovim danima bezimenim licima.


Kad u čoveku nešto prelomi,te trzavice u životu,mane što su nepogrešive, lude, sa mnogo zbivanja
i osećanja postanu zagonetna,kao mlado sunce....
a ujedno shvatljiva nisu prelomna,neukrotljiva zanosna,
da li imaš čast ili nemaš ono svoje ja...sasvim slučajno,i…

Još uvek se nadam tvojoj ljubavi,
možda jednog dana čuješ moju priču
a zašto da to budem ja,ponekad gubim.
Duboko razmišljam da budem sam.
Šalješ mi poruku koliko si blizu-
uvek ćete neko povesti, bićeš tu-biću tu
slobodnoj igri došao je kraj,voleo sam tvoj osmeh
klasičan i topao,jednostavnost izvire iz tebe.
Toliko sam blizu da te taknem-
svaki put stanem,kao da me nešto nosi od tebe
iz dubine mora neka svetlost,čujem njen glas.
Nekad, je život drugačiji,pun osmeha,velikih kazni.
Ja razumem,reci mi šta da to učinim da ostanem-
pusta su mi osećanja-gledam u tvoje oči nešto mi govore,
kao nebeska svetlost me privlače,
otvori se da slobodno hodam, konačno, tako da pronađem sebe.

Skrojiće kapu svoje čednosti nevinosti,u borbi života i smrti
koja pokriva svoju prazninu, bojaznost u bojama ljubavi.
Mladost koja je toliko brza, prekrivena u slatkim lažima,
maštanjem među šumovima traženju to lažno iskrojeno jutro,
zadrhti zemlja pod udarom sraha,nad životom u tom spokoju mira.

Taj tajni crni plamen nepoznatog odela zemljom što hoda,
naučen da slepim rečima zapleni molitvu i mudrost dok spava,
snagu vere svoje nesigurnosti,svedok u tami crnim zatamljeno,
zavedeno u ispucanoj istini u noćima što donosi oluju pri samom jutru,
ti psi sa mržnjom okovečani što hode u smrtne pohode u crno zavejani.