Tihaoluja blog

Sporni pogledi što se bude usred noći,
poljupci strastveni bliže zori
u večnost što putuju zaobilaze tugu.

Buđenje najvećeg čuda što raste u sebi,
osmehom širi prolistali pogled u sred dana i noći
ostavljena tuga onog zlatnog omota iskrivljene slike.

Žal za bolje sutra maglovitog sećanja u prolećnim bojama
što gazi nečije tragove u zagrljaju aprila u talasanju vetra.
Među cvetnim mirisima blizu neba cveta večni život posle kiše,
u mrvima ponos tišti, mirnoćom svog srca čarolijom svog čekanja.

Kad zaspe mesec
noć postaje tajna.
Oči trepću blizu neba
prema srećnim zvezdama.

Detinjast osmeh daleko se čuje,
kroz mnoga nadanja i tajnih čarolija
zora u lepšim snovima sanja ljubi svog bližnjeg.

Jeka dva veka udaljena od svoje časti,
dva veka od svoje ljubavi u pogledu skrivena kroz mnogo nadanja
  prekrasnoj boji glasa u praznoj dolini lepše sanjaju,
među šarenim slikama slatkom osmehu časnijoj tišini ispod duge.

Nedostižna milost sen jedne mladosti-
zakrivljena u svojim tihim manama,
sakrivena među mnogim kajanjima
nestala u večnim lažima uskim prolazima.

Zlobom hrani svoje srce zamračenim pravcima,
u susretu budućnosti nepostojeće granice.
Prizor nestašni prozor uma,od svetlosti stvoren,
sakriven među rasutim parčadima razbijenog stakla-
na rubu beskraja u hladnom srcu umire poslednja nada.

Jauk među tamnim prolazima,što nam zlo donese,
na nebu crne zlosutne ptice natovarenim otrovom
a vatrenim kuglama seju smrt među nevinim ljudima,što hodaju svojom slobodom,
 sunce zamrači  toplotu osta hladnoća i jeza u dušama.

Iz srca smrt posta krvav potok što iz neba crnu kišu šalje,
na krilima milosrdnog anđela što ugasi mnoge živote.
U dečijim očima nekad izvirao osmeh a danas crna sećanja,
tako dočekaše svoje odrastanje iz mirnog doba u mračno svitanje
na pločnicima mirnog grada mnoga krv potekla.
Došla je i ta sloboda dugo čekana,oćerani crne vrani i njihove sluge
nastala je sloboda hrabro osvojena.

Mnogo je želja prolazilo mirnoćom,
nešto što je gubilo svetlost i vazduh
u blaženoj ljubavi plodnog cvetanja.

Beg od užitka  skromnoj reči jednog zavodnika,
život čedna misao u tuđoj slučajnosti, svodu pomirennja.
Daljina u prolaznoj nesreći,glasu koji huji vetru svojoj slobodi,
među senkama u tajnama izbledela mašta među hladnim strahom .

Samoća krišom prati svoje nastalo vreme, budi prošlost
čistinu što hrabri u tuđim mislima zaleđenim osmehom.
U sivilu traženja na vrelim putevima kao komadić hleba,
razdvojeno ničenju  svog semena u hodniku vremena.

Život budnim očima prati svoju prolaznost,
varkama i spletkama čini slobodu u svom dubokom čekanju.
Među čudljivim utočišće,zlatnom krunom blagoslovljeno, ostavljeno
prerezanom odsutnošću u putu jeke  glasova iščezle duše u svom ćutanju.

Večnost što presijava nad odsjajom u suznim kapima crne tmine,
daleki valovi u spokojnim slapovima nesanice, ljubljenim večernjim satima,
pijane i ostavljene u bludnim očima lagano umire u vrelu svoje nesreće.

U dalekom čekanju , mrtvom  snivanju među slatkim ružama lomi jadnike,
zatvoreni čekanjem uz molitvu krvavim ranama golim koracima bez tragova
i njihovih postojanja, tužnim senkama uz opomenu svog nadolazećeg kraja nad sobom.

Ljubav nije trunka koja iščezava,nestaje sama nevoljeno,osramoćeno od drugih,
 niti zna da zapoveda mudrošću i srećom kada ostane sama.
Snaga koja se meri lepotom,snagom svoje prisile,snagom svoje samoće
proširena je sećanjima u svom nedoraslom pokretu skrojena nad velikom patnjom.

Pogledom prema nebu, osečena nedovršenim putem izvora radosti,
mučeni i voljeni,što se kolebaju  ne dopiru do srca,ne dopire do dobrote-
neveselog gorkog učenja u kome se krije tuga među voljenim,
među skladom u svom bešumnom traganju,nepovratnom životu bez milosti-
u svojoj tugi bez nečije zapovesti,bez nečije duše koje nema sreću u ljubavi,samo nepregledan san u svom koraku.

Pretvaraš, se u jednu malu bistru kap
u kamen oblikovan veličine srca moga.
Kraljicu mojih otkucaja, sata i vremena
boju crvene ruže koju ti na dlan donosim
mirišljavu kao tvoja koža miris jak i prodoran
zavodljiv iscrtan tvojom mladosti.

Ponoćna muzika tiha kao tvoj glas,
neodoljivo zove šapće oblikovana
osmehom što krasi tvoje lice.
Tebe sam video u sebi, u svojim očima
tako si lepa zašto se prisećam.
Hteo sam, ali nisam mogao da im kažem što me tišti
bežao sam u sjenu, tražio neku utehu zaštitu
opirao se vremenu, ostaće tajna večno zakopana.
Ti mi čitaš misli, ali seti se ponekad da želim da živim.
Zašto je ovaj svet tako okrutan,ni tračka nade da…

Nisam senka zaustavljena u nekoj svetlosti,
koje krade vreme zatvorenih očiju,
bestidan izmišjen u nekoj prošlosti,
niti blaga milost bez objašnjenja.

Trag koji se širi mojim mislima,
tajna što se noćima krišom približava-
istinski stihovi mog zadnjeg dana...
kao tiha rosa put čudnih ljudi,odjek kiše,mračnih svetova
u času nevidljive tuge,u času istine pri samom postojanju.

Slučajnost koja mi odlučuje određen trenutak,
u nekoj daljini povređen noćima,beskrajno voljen.
Poslednje reči ispisane u senkama tajnih stidne i plačne,

Dok svetlost životom teče,
tamni satovi odbrojavaju dane
zaboravljeni negde u snovima.
U trenucima sećanja,napušteno i daleko,
budućnost širi svoje ruke uz tajni osmeh,
što pripoveda sluša o danu kad se gube zvezde.
Ljubav što pod prkosom živi, boluje, i čezne
nad svojom surovošću, nad svojom slobodom u moru života.
Duša pripoveda svoje srećne dane, neispunjene satkano u emocijama,
na samom kraju svoje patnje.

Noćas se zvezda pretvara u kristalno nebo,
igra igru svog života kao list kad poleti niz blag vetar
i svoju lepotu usmeri prema ljubavi.
Vraća se iz dubina što sniva bezimena i strana
dok duša spava, nemoćno pripoveda sa dugama.
Željna svog dana moćne reči što gorčinom zapoveda,
priziva, okovečana bojom glasa…