Tihaoluja blog
Bilo je nemoguće objasniti
nešto skriveno, nevidljivo,
u svakom momentu traganja.
Bilo da je skromno, nedodirljivo,
blaženo na krilma anđela tek onda
shavatimo kad nešto izgubimo
postanemo tužni , usamljeni ,neujednačeni
obavijeni tajnama obećanjima.
Svaka pomisao na izrečeno
u nekom našem traganju ka boljitku,
bitki koja sačinjava laž osećaj bespomoćnosti
ne verujemo nikome, niti kad sanjamo.
Trudimo se da shvatimo, pokopamo mržnju
i ostanemo čisti kao suza iz očiju bistra i meka.
Kao biserni slapovi, ne razumemo niti shvatamo
u biti reč i razumevanje ili da li razumeš drugog.
Mnogim mislima, boemima, slikovitog izražavanja
mi gubimo nestajemo neuvažavamo svoj život
kao ljubav strast gubitak samopouzdanje.
Okrećemo svoje probleme na drugog uz njegovo protivljenje
nismo jaki, mi smo samo ljudi krhki…
Da li treba da kažem da sam stranac dok nebo modri i život postaje senka- rečima iskažem svoju ljutnju ,ne mogu , moje srce je blagoslov iskazan rečen i krivo shvaćen u sreći obasut-nestaloj ljubavi ljudskom krivnjom zgažen prognan -umire kao što život nestaje- živi diše u tamnicama samoće u pogledima tuđih očiju -telo gori kao tajna kao zakopana večnost obasuta ljubavlju namerama dobrog čoveka ,dišem,osećam taj vrisak utonule časti predajom skršenog tela umornih misli-i tom nevidljivom maskom što senka donosi i odnosi meni krivnju slamajući bitku u zadatom vremenu mojem vojevanju......
Moram da udahnem nov život ne da molim kao…
Ponekad ne možeš da dobiješ ono što želiš-
neka te nose misli iz srca zatreperi-
nemoj stati- sećanja polako odlaze i nema im povratka
u daleku stvarnost,istina može da bude bolna.
Zato zažmiri, oseti ako ti pripada - ako ti zatreba
biće tvoja zvezda na nebu,neka te vodi putem tvoga srca
Ponekad će zaćutati,nećeš shvatiti izbor puta je pred tobom.
Tvoj osmeh stvaraće tišinu u dolini sunca,menja će se kao boja neba
ljubav ranog proleća procvetalih u pupoljke trešnje ranog ugođaja.
Zamišljaćeš stvarnost početak novog života,snovi će biti prikriveni
kao šapat tihoga vetra prolamanje osećanja i prelivanja nove svetlosti.
U tvojoj duši, sruši će se okovi starog vremena,počinju…
Smognemo snage da nas nepravda ne uništi
bešumno da tragam izvan svojih mogućnosti
danom uz samoći prolazna kao osećanja
uzaludno pomišljati tragati i činiti sreću kao utehu
Ona zna da ljubav prolazi,daleki odlazak neumoljivo jača
sanjamo budućnost koje nestaje iskrivljuje osećanja
koja te vraćaju na početak svojim mislima sapira svoju sram
Toliko rana na srcu, putovanja tragova po tuđim mislima
toliko tajnih koraka prošapta izumire ljubav
širokim putevima traga za rečima nestaje što se beznačajno bori opstaje
Licem što pokazuje osećaj nevolju skrivenih pogleda i borbu dva srca
pokrenuli smo krug neku vrstu čarolije sna i čekanja
toliko sporo da…
Te crne oči, maskirane u čednost,polako izjeda,dva pogleda....
a toliko budu primećene i nikad zaboravljene.
Zakovitlaju svoj pogled na crnom ogledalu,sa vremenom nestanu
mračne i tužne ali su lepe poželjne nezavisne,moderne.....
Skrivaju se negde po strani pažljivo prate,
svaki sliv znamenja mladalačkog opterećenja,neka su crne,lepe su....
bude se stvaraju neki novi pogled na granici ljubavi bez uslova,ranjive su
Toliko svesne kao da ne postoje, neosvojive,
a upakovane u jednu ćutnju verne i odane.
Kad imaš prilike voli ih,makar u snu ali one su tu posmatraju te,
i nisu toliko daleko, spasila bih te od čekanja samovanja neizrecive tuge.
Taj pogled makar u snu, pogledaj ih, i bez straha ti ih…
Zašto se kajati kad ti suditi ne mogu
oprostiti i svojim duhom iskazati ni pomoći
trčati podvikivati sramotno se sklanjati
i sve ostane isto neprimetno netaknuto
a ti podvizi herojstva šaputaće odlaziti
umirati u boli i kajanju maštanju nevidljivog osećaja
Strepnja utapaće se u harizmu nejasnu neprilagođenu
kao da nije ni rođena,kao da ne postoji skriva se.
A ta tmina, i čežnja za nekim zagrljajem toplim
prepuna je mrskih odgovara mračnih utapanja
pri svakom izricanju nježnjošću utabanom koraku
što cvili zapitkuje u nekom vremenu naborano nezrelo žali.
I taj delić što primetno posustaje na tom licu iscrtano borama.
A ta vatra što se na kamenu ocrtava nedostaje iscrtan trag
kiša sapra i nesta…
Ćutanje je kao ples sa vetrom,a ljubav je ta koja se očekuje i priželjkuje nešto lepo neograničeno,u tišini zamišljeno nešto drugačije da se ne zaboravi kao u pesmi,kao u bajci.A toliko malo je potrebno da sve to zaboraviš,ili društvo utiče na tvoje razmišljanje na tvoju polemiku sa drugim sličnim tebi ,ili fanatičnim kritikovanjima lošim iscrpnim manirima,da ne razmišljaš kao čovek nego neka nekulturna i sa mržnjom prouzrokovana pravda u kojoj ne primećuješ napredak nego patetiku pusta loša obećanja.A ćutanje će biti uvek neka nedoumica neka bedna radnja, kao neki samouveren bez cilja,a pogled može da bude koban nasrtljiv,slično kao da…
Lako je napisati o nekome nešto kome je srce puno ljubavi hrabrosti bez mržnje i zlobe kao o jednom dečaku,koja se krila stotinama godina i potpuno iz čistog srca ispisati o događajima što su ga pratila kad je izgubio ono dostojanstvo što ga je Mati i Otac naučili da bude borac srčan jak a tako slabašnog tela krhkog zdravlja, i bez oca odrastati u toj zabiti surovoj divljini. I nebo bi zaplakalo tog decembarskog jutra pri samom svitanju zore .Pružao se pogled daleko prema vrhovima planine zasutim snegom ni put ne vidi se, a u blizini njihove istrošene stare kuće…
Čovek kao biljka što osvanu u nevinim rukama,
ćutanjem uči samoću koja zajeca kao blagost.
Tvrdnjom istinom se hvali, za nešto vredno što voli,
, pri dozivanju oštrog bezazlenog sna.
Čudni krici iz dvorova okoveči tišinu za molitvom,
ćud kao milost što vapi sumnjičavo priziva kroz čitav vek.
Bele lađe što morem plove,plešu u svom vrtlogu prkosa,
najkrvavije obale izdaleka poniru gromoglasno se smeše,
sita kao boja glasa u naporu svog bezizlaznog krika.
Kad vreme zatreperi i stane kao tužni rastanci
što odmiču , a zidovi glasni kao nestali dah,
bleda ne prisvojena osveta strahom da strahuje.
Uhodane suze što se pohlepom brane,davno pripremljene
sjene kao oštri noževi,misao kao…
Zašto spominjati,zašto se vraćati na staro kad se jutro ne budi onako kako mi želimo ili kad se nebo zacrveni i suze rasipa u beznađu ,koji su to meseci i godine prikladne da se ne spominju rasuti, i tužni u nekoj pustinji. A osmeh, njega nema kao da se oblači u neko drugo ruho, .Nekad kao cvet i žal za nečim nepremostivim,ja govorim ,a tišina me sprečava da izgovorim neku tajnu,nešto veselo da i tvoj osmeh postane lep šaren ima smisla da se raduje,a ne da oplakuje ono čega više nema. Te mutne prikaze,što se slepoćom dodiruju,ili osećaš svoje srce…