08.04.2019
Тулипан
42, Beograd, Srbija

Тихо ћу ти рећи мада знам да знаш.

Неко одозго ти залепи сенку као колаж.

Престанеш да слушаш веселе песме.

Почнеш мучити молити и плаћати оркестре .

Издаш себе наду нађеш у пићу никад доста мислиш стварност заборавићу.

Белу ми мајка она кошуљу пегла и каже немој до зоре, а неће спавати целе ноћи чекаће кораке моје.

Постанеш роб и повратка нема она сенка никад недрема.

Кад останеш сам и схватиш боље да неиштеш и вече срамиш,већ је касно потрошен сјај живота у томе је канда и лепота.




38 pregleda
 
Komentari

Još nema komentara.
Ostavi komentar, započni diskusiju!

Blog
Blogovi se ažuriraju svaka 5 minuta