Тихо ћу ти рећи мада знам да знаш.

Неко одозго ти залепи сенку као колаж.

Престанеш да слушаш веселе песме.

Почнеш мучити молити и плаћати оркестре .

Издаш себе наду нађеш у пићу никад доста мислиш стварност заборавићу.

Белу ми мајка она кошуљу пегла и каже немој до зоре, а неће спавати целе ноћи чекаће кораке моје.

Постанеш роб и повратка нема она сенка никад недрема.

Кад останеш сам и схватиш боље да неиштеш и вече срамиш,већ је касно потрошен сјај живота у томе је канда и лепота.

Like! 6