ТАОЦИ ПРЕСТИЖА

Не знам како смо то канда сви постали толики идиоти-таоци престижа. Увек сам мислио да се то не може тек тако зарадити и добити од људи, јер идиоти се обично у широком луку просто заобилазе, биће да је тек онако криво само ово идиотско време, у коме никако не наилази ништа што је у стању да нас прене, те сумњу за све по навици једноставно негде далеко од нас дене.

Једном, не тако давно зарекох се себи, да нећу више исправљати кривине, јер и онако не могу бити паметнији него што јесам. Већ ћу се само трудити да сопствене само схватим. Али некако увек успем, да се изгубим о неко од та три света тројства. Да ли у некој кривини, да ли у образији да сам паметнији, или сам све погрешно схватам. Па онда сам себе тешим, да је најважније само држати се колико толикоправог пута, јер и онако нема ништа на њему што се може схватити. Јер сваки почетак је нови почетак, у коме су кривине само искуство, на коме велике ваљде од памћења нема, осим поседовања личне способности и храбрости, да се увек само настави даље.

И да све знаш што не знаш, узалудно је ако не знаш што треба да знаш, и са сваким новим даном све више осећаш, да овај живот само пролази.

Веровати некоме, је сигурно најтеже, али једина опстајућа легенда али и на жалост или срећу, још ипак могућа и схватљива религија.

То што тврдиш шта нећеш, не говори ништа о томе шта хоћеш, да би показало на крају крајева ишта о ономе колико можеш кад желиш што хоћеш.

Кад навикнеш да филозофираш, оно што најпре научиш да препознајеш и најбољу могућу камуфлажу код других за истим или болесно сличним просеравањем, као и код самога себе. Нормално, при томе само сопствено не смрди, док о хомогености и привлачности са другима, одлучује као и увек само случај или срећа.

Често радимо све оно што нам до краја баш није разумљиво, па затим о таквом сопственом понашању мислимо да није нормално, да би на крају нормалу, пронашли где друго него у сну.

Никада није знала разликовати потребу од луксуза, зато је сада луксузна курва. И када буде научила, пратиће је још увек, онај, јесте старински али једино исправан надимак или назив – курва.

Питате се откуд ја иза свих ових речи, док оне, никада нису ни биле само моје. Немам више само стрпљења и воље, да памтим све те речи које нисам изговорио. Једноставно их мање или више уредно, само записујем.

Људи обично потенцирају да је најтеже превагнути у одабиру између речи које никада нису ни биле изговорене од стране њих, а требале су и речи које нико није разумео а изговорили су их у одређеним ситуацијама, док је по мени то ипак само све оно што смо подразумевали да унапред све знамо, највише о другима, док нас је време увек и изричито у свему непогрешиво демантовало.

Вероватно бих требао да кажем још реч коју, али знам да сигурно нећу. То уместо мене рећи ће те ви, јер и о себи често не мислимо само да то сам баш увек био-ла само ја. Сигурно се много често и увезло кроз речицу ви, само зато што се није имало храбрости да се једноставно буде на ти. Можда и због непознанице везане за мишљење које су имали они, која је сувише снажно брујала звуцима кроз живот са свиме оним и овим, да би сувише често имали само храбрости за слична мишљења имали углавном сви ми.