За почетак

Мисли и инстинктивне жеље некако ишчилише из нас како пођосмо на пут у свет, у коме се неки издвојише, правећи буку и галаму за собом, а неки наставише да трагају и даље за смислом и одговорима верујући речима и у недвосмисленост објашњења која нађоше и покупише уз пут.

Први издржаше на том путу, све док не беху и сами утрнули и оглувели од силне галаме и буке, коју и сами тако здушно правише.

А они други заборавише за чим трагају. Речима све мање почеше да верују, а мисли им постадоше тако хаотичне, да ни жеље више инстинктивно не разазнаваше, ушанчивши се подједнако и једни и други само у сопствене навике, којима некада нису придавали никакав смисао.

Док велики људи, појединци вредни поштовања, одувек беху само они искрени, који верују у своје поступке и оно што раде као и да веру у себи одржавају да тиња и постоји, сопственом упорношћу, и постојаношћу, како својим делима тако и поступцима, као и да комуницирају међу собом сличнима.

Због тога многи и тврде: - Како им се коса на глави диже, када виде да идиоти постају цењени и поштовани људи. Ја само више мислим, да нису имали среће и у себи нису успели посвађати или помирити идиота са оним паметнијим делом себе. Тада би и успели да разумеју, да и једног и другог у себи, само треба oсетити и ништа више.

И стварно, особе које комуницирају међу собом, бар имају ту способност да осећају када, колико и зашто лажу једни друге, али и колико су при свему томе искрене. Са онима са којима не разговараш, које игноришеш, све је под знаком питања, сумњи и претпоставки. А то већ није то то. Али треба признати, за почетак, прво себи.

Like! 4