---

Voz polako ulazi u Nis. Taj divan grad obgrljen Niskom kotlinom, na uscu Nisave u Juznu Moravu.. Kasnim. Osecam lupanje srca i pitanje da li ce me sacekati? Mene koja prvi put krocim na tlo Nisa.

Izlazim, sa svoje leve strane vidim nekog ko gleda u mene. Gledam i ja u njega, prepoznajem ga. Caja Han!. Splet dogadjaja se odvija tako brzo i nejasno, onako maglovito. I pre nego sto sam pomislila da ce vreme stati stalo je, prvim njegovim korakom.. prvim mojim. Upitavsi ga: Kako je znao da sam to ja? Jedno prosto: Pozn'o bi' te medj' 'iljadu zena. Nasmejan, veseo, bio je moj vodic kroz njegov grad.

Posle par ulicica, nabasasmo na pekaru "Micko" u Vozdovoj ulici preko puta "Bore".

Stariji cikica na nase Dobro jutro odgovorio je:

- A bre, spavate li vi?

- Majstore, daj da pokazemo ovom devojcurku sta je burek, nova je.. nije odavde.. rece ti, sa onim slatkim niskim akcentom.. a ja nabacila osmeh od uveta do uveta, zaista nisam odatle, a htela sam da probam nesto bez cega oni ne mogu.

-Lele, nesrecnice, sta ti gubis u zivotu? Sad ce te videti sto je burek! - Obeca nam ljubazni cikica i nestade.

Sunce smo docekali na stepenicama pekare sa burekom u jednoj ruci i jogurtom u drugoj. Mislim da ni ja vise necu moci bez te cetvrtine u masnom papiru.

Sita, a gladna svega novog, novih ljudi, sredine, vazduha, i nekog novog podneblja, gde je pozitivna energija strujala kroz ljude, zurbu, a opet kao da su lahorom noseni nasi koraci, krenuli smo putovanje.

Bila sam daleko u istoriji negde u pocetku 4. veka pre nase ere. Tocak istorije se zavrteo ne dozvoljavajuci da mi se utisak slegne i vec smo koracali tvrdjavom. Spomenik Rimskih Legionara, uspomena na kelte, asocirala me je na srednji vek. Pricao si mi o dogradnji te tvrdjave pocetkom 17 veka posle povlacenja Austrijanaca iz Nisa, koju su zapoceli Mehmed - aga i Mustafa - aga, dosavsi iz Sofije. Kada je Beograd pao 1717. god. Tako lepi brojevi, a tako tuzan dogadjaj. U sred price stao si. Pogledah te tuzno, i u sebi pomislih, ne moze sad da prestane, ne moze sad da presusi voda koje sam zedna.

Daj mi ruku, tiho je preslo preko tvojih usana boje visanja, onako tek dozrelih. Pogledah te i pruzih ruku ne pitajuci zasto? Uzeo si je nezno i prislonio na kamen tvrdjave.

- Oval kamen Radio se iz kamenoloma kod Huma, kamemenica i Niske Banje. Vadili su ga svi, zeleci da se zastite od neprijatelja. Zazmurih i osetih snagu i jaku veru koja je u njima bila.

Jutro je vec prerastalo u mladi dan, dok je Nisava tiho proticala ispod nas.

Seli smo na terasu u Planinski dom, na jedan sok, uzivajuci u pogledu i vrelini dana. Slusala sam te dok si pricao price o starim ljudima koji su obilezili Nis. Pokusavajuci da uhvatim vazduh od napada smeha, jer taj akcenat i price koje su se nizale jednostavno su me mamile da se smejem onako kako odavno nisam, a ljudi su ionako hodali nasmejani, tako da to nije bilo nista cudno.

Smeh, onaj pozitivan i davno zaboravljen odzvonjavao je tvrdjavom koju smo napustali.

Grad se sklapao u kockicama kao kakav mozaik, iskrsao je ispred mene cist i svetao u svoj svojoj ljepoti.

Objasnjavao si mi kao dosadnom detetu sve sto me je zanimalo, uzivajuci u mojoj radoznalosti a ja u tvom znanju, delili smo jedan dan onako ne sebicno, bez s'vatanja da se on blizi kraju. Usavsi u kazandzijsko sokace, predlozio si mi da pojedemo nesto, ipak smo mnogo kalorija prepjesacili.

Kao na nekom filmu gde se slajdovi redjaju. Kafana "Kod Rajka" u sokacetu, odmah preko puta kafe-a pleasure. Za apetit hladna Dunjevaca u cokanju, od koje sam se mrstila, ali da je nisam zatrpala sa preukusnom hranom bojim se da bih se malo cega secala. Za predjelo vrelu albansku salatu, ljutenice, mazalice, a za glavno specijalitet kafane rebarca u kajmaku. Dok su se ukusi topili u ustima, gladna svega novog, polako sam zadovoljavala fizicku glad, dok sam uzivala u jednostavnom ambijentu te kafane.

Zidovi su jos uvek pamtili starogracke bisere. "Vranjanka", "Tamburasi, ove noci svirajte za nju", "Makedonsko Devojce", "Jovano, Jovanke", "Dobro jutro moj bekrijo", "Evo banke cigane moj", "u tom Somboru".

Poznavao si svaki kraj grada i bio odlican vodic. Boljeg nisam mogla da imam.

"Konj" na trgu, fontana, puno ljudi, hotel ''Ambasador", noc uveliko pada. Hvatas me za ruku i vodis u provod. Luda zurka ceka nas u chair-u. Mene opijenu od danasnjeg dana hvata polako umor, ali i zadnji atom snage dajem i veselim se. Gledam te dok pokusavam da se odrzim na nogama, jer sve klizi i polako nestaje. Cujem da mi nesto pricas, vise ne razaznajem reci sto od tisine, sto od belila, ali kakva tisina pitam sebe, pa zar to nije bio lokal? Okrecem se. Samo moja soba i cetri zida. Sanjivo zmurim, pokusavajuci da se vratim. Uzalud. Ostao si zarobljen u zagrljaju svog grada kojeg ces mi jednom, nekad, mozda, pokazati.

San je otis'o, a sa njim i Caja.

ostalo je pitanje: Da li i zauvek?