Ne dolazi san na oči...nemir,strepnja,tuga i bol u duši ne daju...i koliko god se odupirala u mislima se konstantno vrti jedno pitanje...Dokle više??? A onda se na to pitanje nadovezuje niz drugih...Zašto baš ja? Da li plaćam grehe nekih predaka? Da li dobri i pošteni ljudi zaista nemaju pravo na sreću? Koliko još udaraca moram podneti od života,od sudbine? Da li je svaki udarac test svevišnjeg? Da li se tako čovek ojačava?I tako dalje i tako dalje...beskonačnost pitanja i razmisljanja.Mislim i o tebi majko i molim te da nas čuvaš, jer znam da si u raju.Mislim i o tebi brate, koji preživljavaš najgore dane svog života u borbi za isti, posle bahatosti jednog od drskih vozača, i patim svaku tvoju bol sa tobom, jer znaš da si ti zenica moga oka.Mislim i o tvojoj deci i porodici koji takodje prezivljavaju teške dane.Mislim i o tebi tata,o tvojoj tuzi i bolu koji nosiš u tišini i koji te lomi svakog dana po malo.Mislim i o borbama koje mene čekaju,borba za slobodu,borba za mir,borba za najosnovnija ljudska prava nakon 15 godina pakla.Mislim i o tebi "dečko", mislim na tvoja lažna obećanja.Sećaš li se?Obećao si da ćemo uvek biti prijatelji,da ću ja uvek biti tvoja "devojčica",da me nikad nećeš povrediti,da češ uvek biti tu za mene...obećao si toliko toga...nema veze navikla sam da su ljudi većinom jaki samo na rečima.

"Mama zašto ne spavaš"- iz razmišljanja me trgnu najsladji glasić na svetu...glasić mog andjela,moje male princeze.Vratih je u krevet,pokrih i poljubih obe svoje devojčice...i dok sedim pored njih i posmatram ih kako spavaju mirnim dečjim snom-shvatih...Koliko god udaraca još dobila od života,koliko god još puta bila povredjena,koliko god još puta pala na kolena...USTAĆU i uvek nastaviti dalje.Imam razlog zbog kog moram izvojevati sve borbe i izdržati sve udarce...Uostalom verujem da se dobrim i plemenitim ljudima jednom mora vratiti svo dobro..samo mi ostaje da čekam svoj red...a do tada raspali živote...uzvratiću ti osmehom...