Pogledom mi dete skrene korak na obali ne ruši mi zamak u njemu mi je detinjstvo.Otac majka sestra.

Popraviću ga ali neće biti kao prvi,u očima zelja na rukama svetlucavi tragovi, na dlanu zivot ,sagradjen,tik do granice talasa koji brišu tvrdjavu u naletu izdaleka poslati jačom silom.Moze li more oprostiti jedan san dečije igre.Moze.Treba izgraditi bedeme kamene bez kamena treba premestiti sećanja sa gomile u kolone onih koji nesluze kolonašima nego drze vrstu zdravom.Pozdravih ga osmehom on mi vrati istom merom.