Ne zovi me kad idem hladnom stranom ulice,
neparnih brojeva kojim samo opijeni i slepi se setaju,
nekad klececi traze sta su izgubili,a ne znaju da
na suncanoj strani ulice se pronalaze izgubljene stvari
Uporno gromila tabana u zelji da se seti sinocnjeg sna
Nikako da zakoraci preko i nadje svetlost zivota i ode sa dna,
Ovde samo zavidno pogledaju na bicikle postara
zutih bisaga koji pisma zaljubljenih u parne sanducice stave
Ne smeju preci njima su uzeta srca davno kad se ljubilo slavno.
Ne, ne zovi me bio sam i ja svetloscu ugrejan,
Koraka laka uvek sam govorio plakacu sutra,
tesio sam se tu sam i oslepio i opio se za celi zivot,
Mudrost nisam nasao bol mi se mirisom podvukao pod kozu,
Mozda sada ne bi birao toliko mozda putem nastavim,
Sredinom jer je zlatna a sta ce mi zlato kad hleba i vina nema,
u ovoj bedi i ljubavi se teze rode,trazim samo malo slobode.
Ne mogu putem vecno ici nisam ucen dvolican biti mozda cu,
na suncanu starnu preci znas agresu pismo posalji postar neka
javi sanduce je prazno kao i dusa ,pregazicu glib crni i masni
Suncani zrak na mene ce pasti a pismo oci otvoriti dusu podojiti
srce izceliti.


Svaka slucajnost sa ostalim blogerima i piscima je slucajna i ne namerna.

Like! 7