Često kad sklopim svoje oči odlutam u svoj rodni kraj,moje Bijelo Polje.Sjetim se jednih zelenih očiju,dugih šetnji pokraj lima.Sjetim se plavog mosta gde smo ispisali svoja imena,i jossu mi u mislima njeni rumeni obraz,njena duga kosa,medne usne.Dok sam gledao naše zajedničke slike,krivo mi je bilo što sam dopustio drugima da nas rastave i požele da smo nesrećni.Nisu mogli da podnesu našae zaljubljene poglede,naša srećna i nasmijana lica. Uspjeli su da nas rastave,ali to nije dugo trajalo jer ljubav prava nikad ne umire a ni vatra ljubavna se negasi tako lahko.Nemoze se nesto sto se voli izbaciti iz srca,nesto sto postoji tako dugo.Svaki dan je zovem iako je izmedju nas daljina,ta daljina se za nas cini mala jer cuvamo jedno drugo u srcima i nedamo drugima da nas rastave vise nikad,Još par dana i opet ću biti pored plavog Limskog mosta,gledaću zelene oči,ljubiću medne usne,čvrsto je držati u svome zagrljaju.Samo sam pokraj nje bio srećan,jer sreću čine male stvari,male ali vrijedne......

Pozdrav svima i nadam se da mi nećete zameriti na greskama jer prvi put pišem ovako nešto.....

Like! 20